Ponekad zalutam starim stazama
proslosti. I pitam sebe sta se to desilo sa nama? Sta se to desilo
samnom, dali je stvarno nesto postojalo ili je to samo bila
iluzija rodjena negde u mojoj podsvesti. A bila je tako stvarna
uverljiva, a na kraju tako lomljiva i ranjiva... . I nakon svega
ostali su duboki tragovi tih dana, senke koje me i sada prate i
docekuju svako novo radjanje dana. Ponekad mi se pricini da cujem
tvoj sapat u dasku vetra umesto suncevih zraka dodir tvojih
prstiju. Ponekad se predam svojoj masti predam osecanjima i dozvolim
da me ponesu talasi proslosti u kojoj smo samo ti i ja. Proslost u
kojoj ne postoji ona, proslosti u kojoj ne postoji on. Jos uvek
vidim sjaj u tvojim ocima osmeh na tvojim usnama, znam proslo je
mnogo vremena od tada ali mi drhtaj jos uvek obuzme telo a bol koju
osetim vrati me u stvarnost u kojoj tebe nema.
Hajde reci mi ako je to tada bio samo
san, iluzija rodjena u mojoj masti zato je onda stvarnost tako
bolna. Zasto je svako budjenje iz tog sna put u pakao.
@ Sneguljica