Ja nemam pravo

Pozelim ponekad da si tu na dohvat ruke.
Pozelim da ti sapnem moje zelje skrivene, moje tajne...
da ti priznam strah svoj i nocne more
Pozelim da si tu u trenucima kad samoca srce svlada...
U trenucima kao sto je ovaj ....
pozelim mada nemam pravo na tvoje oci
koje me gledaju nekako ...
nemam pravo na tvoje usne na tvoje ruke....
A pozelim da si tu u trenucima kao sto je ovaj...
Dosetim toplinu tvoje koze, strast usana tvojih....
Pozelim da ti mogu otvoriti dusu i prospem svu gorchinu godina proslih.
Isplacem ko malo dete i stisnuta u tvom narucju zaspem
a znam da nemam pravo na to ....
ali uzet cu sebi pravo da ti prosetam kroz snove...
poput andjela sletim na jastuke tvoje...
uzet cu sebi za pravo da ti pomiluem kose....
usnule usne svojima taknem...
Pa onda sprvim suncevim zracima opet nestanem
uzecu sebi za pravo i reci te reci dve ....
uzecu sebi pravo i reci Volim te .....

Ijednom kad sve ovo prodje

Kako bih samo zelela da mogu ti pokloniti poljubce i pokazati kako bih te ljubila dok ti dah zastaje. Ludo je da se to bas meni desi dovedena do ludila zatecena slucajem koji smo sami skovali... ono sto moze da bude samo sanjanano savrseno skovano. Koliko bi ih duse prodalo za samo trenutak tvog uzdaha ,a ja te nocima ljubim u svojim snovima budim se u tvom narucju... zastani za trenutak pogledaj oko sebe ne razmisljaj o tome sta je moglo biti ne pricam o proslosti predamnom pred nama je sutra, ma kolko nestvarna bila providna i kratka .... ne prichaj nista pusti mene da biram reci ove... jer dok pisem poklanjam ti dusu tu malu radost da procitas i prepoznas sebe .... ne mogu te dotaknuti ne mogu pomilovati ali te recima mogu obradovati.Kako bih volela u ovom trenutku pomilovati ti usnule oci i sapuati najlepse reci umesto ovih slova, mozda onda nebih imala potrebe pisati mozda bih ti onda igrom prstiju pricala svoje zelje i tako cekali radjanje zore. I jednom kad sve ovo prodje kad sve nestane ostavi u jednom uglu tvog srca malo ljubavi za mene.

San....

Cela vecnost je tu predamnom,snagom volje i osmehom na licu krecem dalje ... ne predajem se nemam tu nameru.... A sta ce biti sutra, sta ce biti kad stane pesma u srcu kad slavuji prestanu da pevaju ... kad nastane zebnja .... kao po nekom ne pisanom pravilu .... Uputstva nema. Te reci i misli koje nocas usnih dopiru do dna duse moje ...a srce je samo jedan misic, kao svaki drugi u nasem telu .... ako mu ne dozvolis da zadrhti uvenuce .... Te reci koje me probudise iz dubokog sna zovu me na predaju, zovu me da pokleknem pred svojim pravilima koje jednom izrekoh, i da pogledam unazad ... na sve trenutke suza koje su poput mora sakupile se ispred mojih nogu ... glasove koji uporno ponavljaju .... Ne, ja ne zivim od proslosti ... za mene postoji samo danas, i sutra ce opet biti danas i tako dan za danom... Ja nemam asa u rukavu kojeg bi ubacila za slucaj poraza. A ni onda nije sigurno da ces pobediti, mozda neko ima dva tri. Ja imam jedno srce .... a ti snagu vetrova divljih .... Pokreni ga poput Jedrenjaka nekog starog ..... i plovice divljim vodama uzburkanim talasima samo za tebe.... Usnih nocas san ptica let ... tovje ruke oko mog tela tvoji poljupci u mojoj kosi ... dve duse u jednom ritmu zanosa .... Usnih prostranastva nedotaknute daljine koja se predamnom siri u nedogled... pred mojim pogledom pocinje da cveta kao najlepsi vrt ruza. Ti...Ja i vecnost prednama .... 

Za tebe ....

Volim, volim ove trenutke dok jos zatvorenih ociju lezim,
a osecam kako se telo lagano budi....
osecanja vracaju u zivot...
a ti lagano prosetas mojim mislim
tiho i necujno poput ovog suncevog sjaja
sto prodire kroz zavese mog prozora i miluje me po licu.
Vracas mi toplinu dusi osmeh na licu,
u oku se radja zelja idaje mu sjaj
zvezdica sto mracnim nebesima caruju.
Volim ove trenutke kada te osecam....
mada nas stotine kilometara dele,
volim ove trenutke koje su poput sna a ipak ne spavam,
trenutke koje mi daju sngu da istrajem ,
da se uhvatim u kostac sa svim sto sutra donosi,
za mene za tebe za njih.
I jos jedan dan se radja sa tvojim likom u mislima....
sa srecom u dusi jer znam da postojis...
sa osmehom na usnama jer znam da te volim...

Na raskrscu

Osecam da stizem polako na raskrscu ,do odluke ...
Danas sam prepustena svojim mislima ....
Svojoj zelji koju skriveno nosim u dusi ....
Danas, Danas se osecam tako nemocno...
Osecam ,znam da je trenutak odluke ...
bas tu na ovom raskrscu sa kojeg vode dva puta....
jedan izoran dubokim brazdama secanja .....
drugi ,Hmmm na drugom nema nista vidljivog,
sem magle koja ce se pri izlasku sunca povuci....
Kojim krenuti Gde stati.....
Danas sam tako nemocna jer zelim da zivim...
Nemocna jer volim zivot , i tebe u tom zivotu ....
A on on pokusava da uvene....
da se ugasi poput dogorele svece .....
I izbrise sve tragove ,svu bol proslosti....
Srecu sadasnjosti i buducnosti
U zaru borbe pogledah ga u oci u zenice
Iz kojih plamen izbija glasovi koji iz pakla dozivaju
Proziva mi ime tiho a ozvanja poput groma koji para tisinunoci
Danas sam tako nemocna, prepustena samoci
Borbi koja se u meni vodi, borim se.....
Borim se poput ranjene vucice.....
Volim zivot a tako sam dana nemocna ....

Ti samoTi....

Sa savakim novim svitanjem budim se ....
a ti su tu u mojoj dusi, mom srcu u mislima...
i sa svakim zrachkom sunca siris se poput
mirisa ruza nosen proletnjim povetarcem ...
udisem i uzivam u svakom trenutku
izlazeceg sunca koje se polako radja na dalekom horizontu
bujica osecanja siri se mojim telom ,
tu sam samo ja cvrkut ptica i ti u mojoj dusi pri radjanju sunca,
radjanju novog dana ,nove nadei novog subotnjeg svitanja....
ti si tajanstveni osmeh na mojim usnama,
zelja u mojim grudima i iskra svetlosti i mom oku ...
Ti si i samo Ti si ljubav koja nema granica
koja nezna za strah za bol za tugu ....
jer ti si novi dan koji odmice i postaje proslost
i koji se ponovo radja daleko na horizontu....
da bi bio kraj mene i opcarao svojom lepotom
i zarom ljubavi koju koju prikrivas u sebi .....

Volela bih ......II

Volela bih da si senka koja me prati...
magla koja se jutrom navlaci poljima cvetnim....
volel a bih da si osmeh na mojim usnama .....
vecno bih se smejala .....
Volela bih da si sjaj u mom oku ....
zenice koje se magle u trenutku srece.....
volela bih da si zar koji plamti u mojoj dusi ....
volela bihh......
ali zasto zasto sve to....
Ti si krv koja tece venama mojim .....

Bez tebe

Bez tebe zivot nije zivot,
osmijeh nije osmijeh,
suza nije suza.
Bez tebe sam kao brod bez mora ...
kao ptica bez krila ....
kao rijeka bez vira ...
Bez tebe sam srna koja poljima luta luta
bez staze bez pravog puta .
Sa tobom je zivot pjesma ...
pahulje biseri
Mah ...sa tobom je i nista sve
I znaj .... Da VOLIM TE !!!

Tiha noc

Tiha je noc i muchna nema se ruka kome pruziti.
u ovim satima dusa je setna ....
sta zeleti? Cemu postoje zelje kada se ne moze pozeleti?
A godine prolaze ko ptice u letu .
Ljubiti?? A koga? Ljubiti samo da bi se ljubilo ? Ne vredi trud ..
nemozes vecno ljubiti tajno . Zaviri u svoje srce ....
Pogledaj prolost u ochi videces da je sve to bilo beznachajno.
A kad ostaris?? kad ostaris u samoci . ...
Tek onda pogledas uazad tek onda shvatis
da je to sve nista . Da se zivot poigrao stobom.
Al bit ce kasno za kajanje....
vremena nema da se greske isprave

Zelim

Premalo je vremena proslo da bih mogla pozeleti bilo sta sto bi bilo tu i tamo realno. Ali sam svakom trenutku osecala prisutnost.... svuda oko mene. Lezim zatvorenih ociju u polumracnoj prostoriji, i kroz misli mi prolaze secanja, redjaju se slike iz proslosti. Davne proslosti i meni tako bliske proslosti , ko da sve juce bi ili se tek odigrava. Ta igra svetlosti i igra senki uliva mi strah od koje drhtim... sta u stvari zelim? Sta radim tu? Ko sam ja? Bezbroj pitanja u takom kratkom vremenu , a sve ove godine koje prodjose dali sam se tu nekada upitala.... mozda jesam ali se trenutno ne secam. Samo jedan trenutak delic sekunde kada bih sada mogla taj jedan delic pretvoriti u vecnost i pobeci od istine.... pobeci od ovih glasova koji se cuju...znam da ce to i sutra biti proslost... proslost koja ce me proganjati.... proslost koja je trajala tako kratko ali koja mi je pokazala da snovi ostaju samo snovi, retko se koji san ostvari. Odlucila sam da zivim i zelim .... da trazim izlaz prema ostvarenju tih zelja koja su do jucer bili samo ne doostizni i ne realni snovi....Ja sam jos tu, i ostace tako. Ja zivim ali ne vise od snova...ja zivim jer to zelim... i zivim da bi te zelje postale stvarnost. I mozda bas danas mozda bas ovaj trenutak je taj pocetak jer ja zelim a ne sanjam vise ....

Dopusti

dopusti da ti nocas otpevam naj lepsu pesmu
pesmu srca mog, pesmu u kojoj cu kao ptica cvrkutati
potocic zuboriti kao vila poleteti nebesima tamnim .
dopusti da ti u snove udjem poput povetarca
ovih martovskih noci bez straha da cu tu ostati
na trenutak da ti dusu dotaknem i nestanem poput snega
sa planinskih latica
dozvoli nocas tvojoj dusi da zaplese u ritmu mojih saputanja
poput leptira koji oblece cvet tiho u necujnoj noci
poslusj zov moje duse
doleti putem duge u susret mojim uzdasima
a ja cu u susret tvojoj zelji
dozvoli da nocas dva tijela zaigraju igru ludu
igru koja ce poput buice odnjeti i zadnji trachak
nesigurnosti ustezanja neodluchnosti
pokazi mi tvoje snove skrivene zelje tajne
snovi znam da su to snovi ...
plod tvoje i moje maste
i sve ce ischeznuti ...
nestati kad zora svane, ostace secanje na prosle dane
na dva bica zagrljenih ispod duge ...

Odiseja

Nisam ja svetica lica kamenog..
s pogledom usmerenim negdije u daljiu...
Nisam ja kula od karata
Koju ces srusiti dodirom malog prsta.
Nemozes me dostici nemozes utjesiti
jer ja, ja ne postojim mene nema.
Ja sam samo iluzija tvojih snova...
odnijela me je oluja prolecnih noci,
vjetrovi sto prodjose dusom.
Odnijelo me sunce letnje
Kad zagrija planinske grebene
Ne,ne mozes dotaknut. Ne mozes..
ja sam samo magla u oku tvom,
koja u trenutku cheznje preplavi ti lice.
Ja ne postojim mene nema...
ja sam iluzija prolecnih noci,
pogleda skrivenom pod velom sete.
ja sam neko sto vise ne postoji...
Odiseja tvojih snova...
ja sam magla jesenjih zora
i sara na prozoru tvom ...
izsarana u ledenoj zimskoj noci...
probudi se...ja ne postojim mene nema...

Moje Milo...

Jednom, jednom kad nestanem....
kad odem kad me ne bude vise bilio ,
jednom kad vetrovi sudbine odnesu, izbrisu sve tragove...
praisne prekriju svesto je moje bilo....
kad nestanu sve slike, poblede secanja, osuse suze....
Seti se, seti se mene seti se zene koja te stihovima ljubi....
nezno i potajno u nocima dugim...
dok ti se oci sklapaju u sutonu dana...
Sve ce to nestati jednoga dana kad tisina zavlada
I kise speru poslednji moj trag .....
Al jedno ce uvek ostati,ti to nikada mozda neces saznati
Ostace zar da tinja zar koji nikad nisi ni pokusao raspaliti....
Ostace ljubav kojom sam te volela...
Nesebicno sebe nudila nesvesno molila
U senci noci prekrivena sjajem mesecine...
Ostace Zelja za tvoim usnama....
Blazeni dodir tvojih prstiju.....
Jednom kad nestanem kad me ne bude vise bilo
Ostace neizrecene reci negde izmedju dva sveta
Reci kao sto su VOLIM TE I LJUBIM MOJE MILO.....

Prica o Baki

Stjala je na obali rijeke zagledna u mutne talase koji su jurili i valjali sve pred sobom .Kise koje su prethodnih dana padale u planini ucinile su da mirna i tiha rijeka podivlja. Tuznog pogleda pognute glave odsutnih misli zelela je samo jedno. Ustvari nije razumjela svijet oko sebe. Bezbroj je puta postavljala pitanje zasto je bas zivot prema njoj tako okrutan ,zsto joj uzima svesto joj je drago sve sto voli? Veliki broj njenih vrsnjaka u skoli imaju pored sebe svoje roditelje, a Ona? Hmmm ona je sama, prepustena milosti i ne milosti sudbine. Blizi se 8. Mart, nama dobro poznat dan praznik . Tema koju je uciteljica zadala nosi naziv:Moja Mama . sta napisati ? O cemu pisati ?Nestalo joj je teksta . Tema joj se ucinila provokativna a sutra ce svako morati pred cijelim razredom procitati svoj tekst .zasto bas moja mama?kako ce je opisati ?.okrenula se i laganim korakom krenula prema kuci koja se par stotina metara nazirala kroz bagrenje i drvece ,koje je tek pocelo da lista.Miris proleca okruzivao je prirodu oko nje ,ali ona nije nista primecivala. Znala je da mora taj sastva napisati ali kako ga zapoceti ... mozda bila jednom jedna mama. Ne Nje ima jos uvjek . Uspela se starim kamenim stepenicama do vrata i jos se jednom okrenula pogledala iza sebe u pravcu reke i brda koja se nazirala u daljini i lagano usla u kucu . U kuci je docekao topao osmijeh starice osjedele izmuchenog i upalog lica ,,Sine jesil gladna hoces li da ti baka postavi da jedes,, Zastala je blago se nasmejala starici prisla joj je i zaglila ,,hvala bako nisam gladna, moram zavrsiti domaci prvo ,, zagonetan osmijeh joj je zasijao na usnama ,sad ima temu ima sastav koji ce mozda i sutra kao i svaki put oduseviti uciteljicu . ?
Moja Baka
Ima jedna starica u mom zivotu koja mi znaci vise nego majka . Da nije bilo nje nebi bilo ni mene. Ima jedna starica cija je ljubav neizmerno velika ,bez granichna . Kada sam bolesna ona je tu nocima bdi nad mojom posteljom kada sam srecna i ona je srecna i raduje se mojoj sreci . Kada mi suze preplave lice ona me privuce na svoje grudi i izmucenim rukama mi lice brise.. tijesi. Zar to nije ljubav kojom majka zraci ?.Zar trebamo pozeleti nesto vise ? I zato Bako moja zelim ti srecan praznik dan majki dan zena . hvala za svu ljubav koju mi pruzas za srecu koju nesebicno dajes . Danas je tvoj dan , neka ti osmijeh ne silazi slica, voli te i ljubi tvoja djevojcica . ?
Procitala je taj tekst vise puta ,bio je kratak ,jako kratak ali je po njenom misljenju rekao sve sto treba rci . Sa osmijehom zadovoljstva uvukla se pod jorgan i utonula u san o svojoj baki . Oljubavi koji mnogi ne osjete od sopstvenih roditelja , o licu uciteljice dok bude slusala njen refert, Bila je sigurna u sebe i u uspjeh zahvaljujuci toj sitnoj zenici na kojoj je vrijeme ostavilo traga .Koja se i dalje grchevito bori i cvrsto nogama na zemlji stoji . Zahvaljujuci toj zeni u kojoj nema ni trunke sebichnosti koja nudi sve od sebe a trazi tako malo .

Andjele....

Dozvoli mi da budem danas sama ... sama u svom carstvu snova. To ne znaci da cu biti usamljena, moj Andjeo je tu... u mojim mislima u mom srcu u mojim snovia. Zelim biti sama jer me sve ovo pocelo nervirati , sva ova guzva svakodnevice. U trenutku pomislih da nisam sva svoja i da mi neka dascica u glavi fali. Ali ne mogu da krivim druge za svoje neraspolozenje za trenutno psihicko stanje u kojem se nalazim. To nebi bilo fer, to nisam ja. Znaci da moram poceti od sebe, da u sebi nadjem odgovore koji su danima otvoreni, koji mi jos ne daju mira ni spokoja dusi. Istina je da se covek radja sam i umere sam .... ali ne usamljen. Veliki deo tog zivota provede se razmisljajuci o drugim osobama, osudjujemo donosimo neke zakljucke o njima. Onda se u nama radja neka prkos zavist ljubomora. Svega smo toga svesni ali ipak ignorisemo te bitne detalje, pokusavajuci da sebe ubedimo da su nasi postupci ispravni i da imamo bezbroj razloga za to. Gubimo sposobnos prepoznavanja postovanja, saosecanja,iskrenosti, tolerancije, gubimo zelju...a kada to izgubimo u sebi necemo imati mogucnosti ni u drugima te osobine prepoznati. Dali j e ovo sto se trenutno desava samo ironija zivota. Jedan hladni tus sa kojim me zivot opominje. Po ko zna koji put cinim iste greske. Po ko zna koji put stojim na raskrscu i pitam se kuda poci. Put koji je iskren koji zahteva totalnu moralnu sangu i jacinu lichnosti , ili put u kojem sam neko drugi put lazi. Put maski senki obmana. Cista savest mi je jako vazna, priznajem to ali isto onda upitam sebe zasto samo meni kako drugi mogu drugacije a ja uporno pokusavam ovako ..... gde je u svemu tome poenta. Ono sto u ovom trenutku osecam je nesigurnost u sebe u svoje postupke. Jedino sto znam u ovim trenucima je da mi je neko jako potreban. Neko ko je spreman da mi da podrsku da spozna iskrenost od lazi da shvati neko ko ce me prihvatiti takvom kakava jesam. Neko pred kim ne moram gluviti savrsenstvo zene (takve ne postoje). Dali je to previse trazeno. Dali se na danasnje vreme neke vrline lichnosti ne cene vise. Nikada nisam gledala ko sta i koliko ima , niti ko kako izgleda. Lepota koju nosimo u sebi je meni naj vaznija,sve je ostalo prolazno. Mozda sam naivna kada kazem ako sedvoje dopunjavaju da ce od jednog zrnca peska sagraditi celu kulu i gradove bez obzira na to koliko im je jos od zivot ostalo. Sanjala sam nekada o porodici srecnoj maloj porodici. O nekom koga cu na vratima sachekati i polubiti kad dodje umoran s posla, nekog kome cu postaviti stoda posle napornog dana nesto pojede i opusti se. Sanjala sam da kada jutrom otvorim oci necija glava lezi pored moje. Poljubac za dobro jutro doruchak u dvoje. O nekom ko ce mi rame pruziti u trenucima kada mi je tesko skim mogu poprichati o svojim problemima i takodje poslusati njegove. Dali je to sve previse trazeno u danasnje vreme? Dali su to snovi jedne Sanjalice koja mozda jos zivi u nekom drugom vremenu?