Februarski  vetrovi su  zaledili  sve moje suze , nije ih  bilo. Mozda zato sto su i snovi  zaledjeni .  Sve  je  izguljeno , jednostavno  prohujalo nasim  venama i  nasim  danima. Ostala su samo secanja na trenutke  provedene zajedno u nekom svetu  koji je  postojao izmedju nas i povezivao moguce i nemoguce. Svet u kojem smo  gradili nasu  buducnost  na staklenim  nogama,  svetu u kome je sve ipak  tako lomljivo. I  opet se prica ponavlja po ko zna koji  put samoca i senke tamne  igraju se mojim zidovima. Dodiruju me hladnim rukama miluju mesta na kom su do juce bili tvoji prsti , ali su  sada ti dodiri ledeni  nepoznati I bude secana. Ostavljaju tragove na meni , bol  kajanje  uznemirenost sve se nagomilalo u  meni . I sta sad? Kako  krenuti  kako se iscupati tim  gvozdenim sakama I  dotaknuti sunce , dotaknuti nebo, meseca  zrake . kako verovati u  vecitu  ljubav kad si je sahranio, a navodno si  voleo.

Znam, sreca je tu.

Urezana u kori starog kestena.

Za tebe. Za nas bolna istina.

Za njih samo dva imena,

senke davno proslih dana.

Suze, ti sitni biserii

Stidljivo zastanu u oku.

Traze te, traze osmeh poznati.

Ali ta lica nisi ti,te oci nisu tvoje.

Ne...i jauk se ote iz duse.

nezaustavljivo suza kane

prodire kroz tepih od snova

sireci miris mahovine,

u novi spektar boja.

Mozda si bio tu,

mozda si prosao kraj nje.

Videla te nije.

A rekom zivota plove secanja

na dva oka smaragdne bje.

Secanje Na tebe ,na mene, na nas ...