Februarski  vetrovi su  zaledili  sve moje suze , nije ih  bilo. Mozda zato sto su i snovi  zaledjeni .  Sve  je  izguljeno , jednostavno  prohujalo nasim  venama i  nasim  danima. Ostala su samo secanja na trenutke  provedene zajedno u nekom svetu  koji je  postojao izmedju nas i povezivao moguce i nemoguce. Svet u kojem smo  gradili nasu  buducnost  na staklenim  nogama,  svetu u kome je sve ipak  tako lomljivo. I  opet se prica ponavlja po ko zna koji  put samoca i senke tamne  igraju se mojim zidovima. Dodiruju me hladnim rukama miluju mesta na kom su do juce bili tvoji prsti , ali su  sada ti dodiri ledeni  nepoznati I bude secana. Ostavljaju tragove na meni , bol  kajanje  uznemirenost sve se nagomilalo u  meni . I sta sad? Kako  krenuti  kako se iscupati tim  gvozdenim sakama I  dotaknuti sunce , dotaknuti nebo, meseca  zrake . kako verovati u  vecitu  ljubav kad si je sahranio, a navodno si  voleo.