Ispod tanke bluze opet sam pronasla
tu nevidljivu nit i nepromisljeno otvorila davno zatvorena vrata
tuge i bola. Nezaustavljivo i u nepovrat potekle su nekada davno zaledjene
suze, ostavljajuci iza sebe nove dimenzije tuge, novi spektar boja.
Sve tvoje reci izgovorene u trenutku besa kao podivljale zveri
trgaju mi dusu, bacaju u prostor bez dna i beskrajnost nespokoja.
Svi tvoji snegom prekriveni tragovi ponovo se sijaju na suncem
obasjanom asvaltu. I ponovo je zavlada la tama ogrnula mi dusu koja
jos uvek broji dane od trenutka kada si podigao pokretni most
medju nama. Zaustavila bih vreme da mogu, vratila bi sve zvezde na
horizontu i naredila bi ih im da trepere posebnim sjajem svaki put
kada pogledas u pravcu svemira s ceznjom u ocima. Hranila bih
svoju dusu tvojim bolom i nebi nikada vise nikom dozvolila da se
igra mojim srcem tako olako kao da je od papira. I taj prostor
ispod moje bluze je jedino mesto koje me jos spaja stobom, i nocas
tu trazim utehu i skloniste od vetrova koji mi sibaju lice. A
bilo je tako jednostavno voleti te tada. Ali zar nisu sve
jednostavnije stvari u zivotu i naj problematicnije? Ne ide
nemoze se nit ponovo spojiti u jednu celinu, ne moze se propusteno
nadoknaditi jednim osmehom niti se moze vreme uciniti neprolaznim.
Nocas je ponovo poceo proces zaceljivanja i zaledjivanja, a
finalna tacka ce biti zaledjeno srce koje ce i dalje kucati u ritmu
srca tvog.
@ Sneguljica
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen