Kako krenuti napred? Kako  kad me vetar  zivota siba i nosi u nekom pravcu   kojeg nisam  predvidela. Ali to su lekcije koje nam zivot  onako uzput i neocekivano deli. I kako krenuti dalje  bez  da se osvrnem  na tacke  koje su ostale iza meine, na  proslost  koja je  zapecacena kao deo jednog zivota. Ne izvodljivo. Mozda bi mogli oni koji nemaju srca, oni za koje je sve sto je proslo  neznacajno, nebitno. Oni koji nemaju dusu,  da mozda bi oni  mogli. Meni je ta  proslost  jako bitna znacajna, nesto poput lekcij koju nisam savladala  i na koju se osvrnem svaki put  pre nego sto  okrenem novi list.Ali ipak to su samo secanja i  uspomene od  kojih se ne zivi, a zivot  nije samo igra ili  lutrija . Svaki je novi dan jedno novo iskusenje, novi ispit.  Treba se  probuditi iz snova gde je sve ruzivasto  i  svetlucavo, i cvrstim  postojanim korakom krenuti  dalje. A ja to mogu , i ja to moram  tako mi nalaze ovo srce koje jos uvek kuca. Ja znam da mogu.

Coveku se svasta izdesava tokom zivota, ali to sto se meni moze desiti ne moze svakom. I u to sam cvrsto uverena i ubedjena. Mnogi koji me poznaju kazu da sam otkacena i malkice blesava, mada se ja na te komentare mogu samo nasmejati i sve njih upitati pa zar to na danasnje vreme nije normalno. I bas tako i pocinje moj danasnji dan.
Nateram sebe da zatvorim ovu moju e-kutiju iscupam sve kablove i jednostavno krenem u setnju. Eto kazu setajuci covek moze bolje da razmislja, sto bih ja u ovom trenutnom stanju rekla ,,lazu bre“. Da se moze bolje razmislja nebi doslo do ove moje danasnje price. 
I tako krenem ja nogu pred nogu u pravcu reke. Deset je sati pre podne nedelja jako malo auta mir tisina i kazem sama sebi u bradu: 
Bravo Mirjana, ovo ti je bio bas dobar potez.-
Aha evo ih misli se vec nizu smeskam se sama sebi u brk , kako bi nas narod reko. I dodjem ti ja tako do jednog parkica za ove malene zutokljunce. Nigde nikog sve prazno usamljena kutija sa peskom usamljena ljuljacka usamljena klizakljka. Sednem ti ja tako na klupi i posmatram sve te skalamerje i pitam se gde je to bilo onda, nekada davno kad ja bi zutokljunac. Mei su pravili ljuljacku od konopca na grani jednog starog duda koja je ostavljala otiske na kozi . Ili smo se proganjali stapovima iza sena i slame izigravajuci nemce i partizane. A imali smo bogme i zamenu za ovaj pesak sto je ovde ispred mene u drvenom boksu. Mi smo imali pune ambare zita nakon zetve i tu smo se igral dok nam neko zrnce ne zapadne u usi i tako otkivalo starcima nas zlocin. Koji je nakon par reci ukora i mukotrpnog rada da nam iz usiju ne proklija psenica bio oprosten i zaboravljen. Hmmm... ali klizaljku nisam imala. Pa eto zasto ja to sad nebih isprobala i onako park je prazan nigde nikog. Pogledam onako odozgore samokriticki svoje bokove da bih se uverla da nisu presiroki za to plehano korito i da se mogu bezbedno sjuriti nekih dva metara nize. Ma da sve odgovara. I hajde odem ja do tamo popnem se niz drvene merdevine i sednem na najvisu tacku klizaljke . Ujjjj smeskam se sama sebi i pustim se nanize. Aaaaaaa ..!!!
u tom trenutku osetim bol, jojjj pece. Sjurim se jos brze da bih skratila taj bolni trenutak. Ali bol je jos jaca postala. Cim sam osetila cvrsto tlo pod nogama skocim ko oparena auuuu. Okrenem se iza sebe koracajuci sto dalje od klizaljke kao da je ona za sve kriva i pogledam to plehano korito sto se izgleda naljutilo na mene i opeklo me tako zestioko. Zlatni odsjaj sunca se odbija sa glatke povrsine i kao da mi se ruga ,,hoces li jos Sneguljice hoces li jos zavlaciti svoju zadnjicu de joj nije mesto.“ ehh dosta mi je setnje dosta mi je klizavih usijanih metalnih povrsina idem kuci svojoj koznoj i mekanoj stolici tu me nista nece opeci. Ali jedno sam igurna sledeci put kad krenem u setnju sto posto oblacim pantalone a ne suknju. U tom slucaju sam sto posto spremna na sve izazove koje deciji parkici tako znaju da ponude…

-Dobro jutro Sneguljice.-
- Jutric Snezna.-
Ha ha ha..!!! smejem se jutros sama sebi lezeci jos u krevetu. Kroz poluotvoren prozor cuje se buka sa ulice. Pogledamv kroz prozor, nebo je sivo , debeli sivi oblaci se lagano gegaju horizontom. Bez zurbe ostavljaju mokar trag za sobom. A vreme tece li tece.I ponovo pocinje dialog:
-Jeli Sneguljice opet sanjaris, opet pokusavas ispraviti krive dri

ne, ili tome slicno.-
-Ma daj umukni, sta se ti uvek mesas u nesto sto te ne zanma. De pusti me vec jednom da zivim svoj zivot kako zelim i hocu.-
-Halo zenska ! Zar ne cnis to celo vreme? A ono ti prolazi kroz prste, i nestaje. Ne zaboravi ono sto bi ne vraca se vise a ni popravnog nema.-
Hmmm. Pocesam se po bradi i upitam sebe onako tiho samo u mislima ima li Snezna pravo. U nadi da me ona nece cuti pokusavam ponovo razjasniti sebi neke stvari.
-Hej Sneguljice, hajde ustani iz tih perjanih krpica nisi kokos i stani pred ogledalo pogledaj se, ali onako pravo duboko shvatices o cemu ti vec celo vreme govorim.-
-A joj Boze …!!! jesi ti danas dosadna. De majketi skloni mi se sociju. Pust me vec jednom na miru. Subota je hocu se izlezavati. Ne zelim misliti ni o cemu. Hocu svoj mir danas. -
-Ali draga moja jeste subota je. Kao sto rekoh vreme tece i prolazi. Vec za par sati i ona ce biti proslost koja se ne vraca. Sutra ces reci a joj sta sam sve mogla juce uraditi a nisam. I opet ti govorim draga moja Sneguljice popravnog nema.-
I eto da bih joj ispunila zelju u nadi da ce me danas ostaviti na miru mrzovoljno ustajem iz kreveta navlacim papuce na noge i hocu lagano krenuti prema kupatilu a ona se ponovo oglasi.
-Hajde Sneguljice navuci jedan smesak na lice, znam ja da ti to mozes. I zasto tako mrzovoljno? Pa draga moja dan je tek poceo. Trebas se radovati svakom trenutku.-
A jojj izludjuje me pomislim sama u sebi. Navucem siroki osmeh preko usana, podignem glavu i udahnem duboko.
-Jeste Sneguljice, tako je vec puno bolje, al pogledaj se sad u ogledalo. Zar ne mislis da tom tvom osmehu nesto fali.Gledaj dobro pogledaj ogledalo.-
Cuvsi njen glas ponovo iza svojih ledja cvrsto zatvorim oci u nadi da ce nestati i konacno me pustiti na miru. Uhvatim se rukama cvrsto za ivicu lavaboa i lagano otvorim oci i sama sebi govorim da ja znam sta je u ogledalu. Isto to sto je i juce bilo i prekjuce i dan pre toga. Pa normalno ja a ko ce drugi biti. Al vidi cuda sta je ovo?
Devojcica dugih pletenica trci bosonoga livadom prekrivenom maslackom juri plavog leptirica koji je uvek na pola koraka ispred nje. Smeh odzvanja poljem. Njen smeh zraci svetloscu a iskrice srece iz ociju izviruju. Ista devojcica par godina kasnije ponosna tinejdzerka prkosna puna sebe . Prva ljubav prve suze prvi gubitak. Ali jos uvek osmeh zraci pogled pun topline ljubavi.
-Vidis Sneguljice ona ne misli na juce, pred njom je zacrtano sutra. Pred njom je zivot koji ceka da se istrazi kao lavirint. Da se pogresi i iz gresaka nesto nauci. A onda nastavi dalje u novo sutra.-
Zastaje mi dah. Pa to sam ja u tom ogledalu. Ja i moj zivot koji se proteze daleko u proslost. Kao da su scene iz filma vidim sebe u raznm situacijama koje sam prolazila, pokusavajuci izvuci najbolje za mene i moje najdraze. I uvek s osmehom na licu mada su suze cesti gosti u ocima bile. Taj osmeh nije bio maska kao ovaj jutros nego od srca topao i iskren. I ponovo sklopim oci. Ne to sam ja i sad i onda sta mi ova Snezna jutros hoce reci. Cemu sve ovo ovaj kratki povratak u proslost a i sama me ubedjuje da ispravnog nema. E sad tek ne razumem.
-Pa dobro Snezna, sad te vise ne razumem. Da to je moja proslost. Ali ja je vise ne mogu ispraviti. Sto je bilo bilo je. Sta ce biti vidsecemo. A sta ja tu sad mogu.-
E bas to Sneguljice bas to je problem. To sto si sad rekla ,,sta ce biti videcemo“ to je problem.-
- Hej hoces li ti meni to danas razjasniti ili cemo ostaviti za sutra … kao sto ti vec rekoh ne razumem te.-
-Ahaaaa! Ne razumes... ahaaaa videcemo...E draga moja znas sta . Ostani ti tu gde si i kukaj dalje hvataj se za slamku vracajuci se u proslost iz koje izvlacis samo bol i tugu promasaje i padove. I znas sta pokusavaj i dalje uporno ispravljati proslost, mozda ti i podje za rukom kao jedinoj individui na ovoj planeti.
A ja cu draga moja Mirjana pokupiti ono ostalo, ono vredno pred cim ti zatvaras oci i nastaviti tamo de je ona devojcica sa pletenicama stala. Odnosno nije ona stala ona je volela zivot u punom smislu, nego si je ti draga moja Sneguljice zaustavila zabranila da dalje veselo preskace prepreke zivota. Da juri za leptiricima i da siri smeh livadama mada su te livade sad drugacije.-
-E vala nece moci to je moje i ono onda i ovo danas .. i znas sta ne mozes mi ti oduzeti sto meni pripada.-
-Mogu mogu samo se t i dalje drvi i kurci ali ja sve mogu.-
-Nemas pravo Snezna na to nemas pravo zar ne shvatas-
-Ok Sneguljice, a ko tebi daje za pravio da kopas po uspomenama i da svojim raspolozenjem sve oko sebe ubijas. Ne bukvalno ali ti znas kako ja mislim...-
Da ko mi daje za pravo da svoju bes ostavljam oko sebe . Niko mi nije kriv sto ja ne mogu nocima da spavam . Sto su mi jutra i kad su suncana ipak siva sto me zivot dribla umesto ja njega da driblam. Da ko mi je tu kriv.. pa normalno ja .
-Ok Sneguljice vidim da se budis polako. Sporo to ide ali bolje je ikad nego nikad. Razmisli jos jednom sta ce biti sutra ako i dalje kopas po juce. Haj sad uzdravlje vidimo se sutra.-
-Ma hajde Snezna ja nista nisam rekla ali ti kao po navici i dalje kopas po mojim mislima i navodno ti si onda pametnica sve znas … hajde idi sad. Odlazi ja imam drugih poslova. Mozda je nekom nastradalo mace i treba mu uteha, ili je nekom potreban nemi sagovornik da ga poslusa a ne ko sto ti meni radis . Gubi se .-
Ha ha ha Sneguljice nepopravljiva si. -


                                                                       @Sneguljica

Ponekad zalutam starim stazama proslosti. I pitam sebe sta se to desilo sa nama? Sta se to desilo samnom, dali je stvarno nesto postojalo ili je to samo bila iluzija rodjena negde u mojoj podsvesti. A bila je tako stvarna uverljiva, a na kraju tako lomljiva i ranjiva... . I nakon svega ostali su duboki tragovi tih dana, senke koje me i sada prate i docekuju svako novo radjanje dana. Ponekad mi se pricini da cujem tvoj sapat u dasku vetra umesto suncevih zraka dodir tvojih prstiju. Ponekad se predam svojoj masti predam osecanjima i dozvolim da me ponesu talasi proslosti u kojoj smo samo ti i ja. Proslost u kojoj ne postoji ona, proslosti u kojoj ne postoji on. Jos uvek vidim sjaj u tvojim ocima osmeh na tvojim usnama, znam proslo je mnogo vremena od tada ali mi drhtaj jos uvek obuzme telo a bol koju osetim vrati me u stvarnost u kojoj tebe nema.

Hajde reci mi ako je to tada bio samo san, iluzija rodjena u mojoj masti zato je onda stvarnost tako bolna. Zasto je svako budjenje iz tog sna put u pakao.

@ Sneguljica

Najdrazi moj....

Ispod tanke bluze opet sam pronasla tu nevidljivu nit  i nepromisljeno otvorila davno zatvorena vrata tuge i bola. Nezaustavljivo i u nepovrat potekle su nekada davno zaledjene suze, ostavljajuci iza sebe nove dimenzije tuge, novi spektar boja. Sve tvoje reci izgovorene u trenutku besa kao podivljale zveri trgaju mi dusu, bacaju u prostor bez dna i beskrajnost nespokoja. Svi tvoji snegom prekriveni tragovi ponovo se sijaju na suncem obasjanom asvaltu. I ponovo je zavlada la tama ogrnula mi dusu koja jos uvek broji dane od trenutka kada si podigao pokretni most medju nama. Zaustavila bih vreme da mogu, vratila bi sve zvezde na horizontu i naredila bi ih im da trepere posebnim sjajem svaki put kada pogledas u pravcu svemira s ceznjom u ocima. Hranila bih svoju dusu tvojim bolom i nebi nikada vise nikom dozvolila da se igra mojim srcem tako olako kao da je od papira. I taj prostor ispod moje bluze je jedino mesto koje me jos spaja stobom, i nocas tu trazim utehu i skloniste od vetrova koji mi sibaju lice. A bilo je tako jednostavno voleti te tada. Ali zar nisu sve jednostavnije stvari u zivotu i naj problematicnije? Ne ide nemoze se nit ponovo spojiti u jednu celinu, ne moze se propusteno nadoknaditi jednim osmehom niti se moze vreme uciniti neprolaznim. Nocas je ponovo poceo proces zaceljivanja i zaledjivanja, a finalna tacka ce biti zaledjeno srce koje ce i dalje kucati u ritmu srca tvog. 

@ Sneguljica

Finale

Otkucaji srca govore o strahu koji zivi u meni, o spznaji da sam te volela i da to jos uvek cinim. Iz barsunaste tame kosmosa radja se misao nedostnivenih snova, nimirnih vetrova uzburkanih virova i talasa. Kao da je to sv sto je ostalo iza nas, pecat naseg zajednickog puta.Postojali smo u vremenu i prostoru, postojali su trenuci kada smo bili blizu u isto vreme daleko. Osmehom na usnama docekivali novo radjanje sunca, i sad je tu taj osmeh spreman samo za tebe. Taj mali nemir u meni i ukus vina na tvojim usnama jos uvek mame drhtaj, kao nevidljiva struna spaja nasa secanja, nase misli. I znam  da postojim, dok se god budim na jastuku na kome su kao nocas ponovo secanja plesala u necujnom ritmu svemira, uztreptale strune gitare i case crnog vina. Znam da postoji jos jedno sutra na kraju naseg puta. 

@ Sneguljica 

Opet uplices tvoje misli u moje snove

Zavuko se u njih i krades noci …

Otimas uzdahe i pustas niz reku da plove.

I kad sve prodje poput zime ove

I laste se vrate u gnjezdo svoje

Pitacu sebe gde odose godine ,

I kome ja ruke pod kosulju zavlacim

Ciji treptaj tela s ceznjom upijam

Svaki trzaj zara jedna zaoka bola.

Srce ne zaboravlja...

Bez naslova

I uvek kad mi se misli tebi  vrate

zaustave dah,

gledam oko sebe  ne bi`l ti srela pogled…

Mada znam  kilometri nas dele ,

sad isto kao nekad cujem glas duse.

sapuce

ne trazi  ga  otisao je s osmehom gledajuci tvoje suze.

i vreme je stalo  za nas…

nevidljivom rukom sudbine ispisane

reci kajanja  …

tu  gde mesec  svoje zrake siri ostace

bleda mrlja  secanja  bledi izraz gresnice .

I bezbroj  pitanja

na koga  li ti  jutra mirisu i  cijim  ocima plovis

na cijim  usnama  zedj  gasis

dok ja  brojim  kosmare  noci  duge

i snivam sulude snove .

Nikada te nisam prestala  voleti

I to je  kletva  sudbine.

@Sneguljica

Bez naslova

Posmatram noc vedru i tihu i zvezde dok trepere , nestalo je nasih puteva kojima smo nekada koracali rame uz rame. Nestalo je onih pokusaja dokazivanja koliko mi nedpostajes u noci kao sto je ova. Emocije su popriimile, druge oblike dobile drugo znacenje , a jutra? Jutra su postala siva. Mada su nas delile stotine kilometara sve je to zivelo i bilo opipljivo. Zavladala je tisina zavladao je mir koji postaje tezak. Postelja posuta secanjima sklanjam tvoj lik sa jastuka i zivot tece dalje. Nezaustavljiva reka me nosi u novo sutra ali bez onih emocija bez naboja energije koja ce mi dati krila da poletim ka tom zvezdanom nebu i dotaknem ti usne za laku noc. Tog jutra tog dvadeset i treceg dana u mesecu videla sam te onakvog kakvog te nisam znala, strah je zaledio moju dusu. Zivot me je naucio da cutim i hodam po njemu kao posmatrac , i znala sam da ce taj trenutak doci. Znala sam da ce sve te maske spasti i od ljubavi ostati samo pepeo u tvojoj dusi. Ljubav se ne moze kupiti ona se rodi onda kada se najmanje nadas pojavi se i istopi svu gorcinu proslosti. Mesec se polako nadvio nad gradom miris proleca tisina noci sve je tu kao nekad. Samo moja ljubav zivi jos uvek u santi leda u kojoj si je ti sahraniio. I tu ce ostati kao secanje kao iluzija nedosnivenog sna. 

 @ Sneguljica

Vetrovi

Po  ko zna koji  put  osecam  kako  vetar duva.Osecam  ga  u svojoj  kosi  na licu u sebi.

Osecam kako me nosi   danaskao i   ovih  trideset godia  koje su  prosle.Godina koj su  ostavile tragova na meni , u  meni.Otvaraju se oziljci koji nikada nisu zarasli, pocinju da krvare  ponovo  bolnije  nego  tada. Ja nikada  ne nadjoh spokoj  domaUvek su me nosile oluje  sa sobom.

Bacale   podizale  slamale, ulivale nadu. Na kraju  me  odnosile  na mesta daleko  od  tvojih  pogleda i tvojih  misli.I nije bilo  predaha   ni stajanja.Dok sam  cekala  na  ivici   zaborava osetih  tezinu suza  koje su tekle   mojom dusom,kopajuci duboke brazde  bola,ostavljajuci pustos  za sobom  i tragove  jedne  lutalice.

@ Sneguljica

Bez naslova

Zelim  pisati, ali  o cemu? O tebi  o meni  o nama.  O cemu  sad nakon  toliko vremena  jos  pisti  kada su  snovi  ostali  negde na pola puta prekriveni  sneznim pahuljama.  Kada su svi mostovi poruseni   a zelje raspukle  poput balona.  Krenuti dalje, ali kako?  Kako sakupiti ostatke  srca u jednu celinu a da ne  kuca  samo za tebe. Kako pogledati nekom u oci a ne traziti odsjaj tvojih u njima. Kako  pokloniti usne nekome, a ne pozeleti ukus tvojih usana… kada bih  samo mogla da vratim kazaljke sata na pocetak  i vratim sve  onako kako je bilo. Da pocnem ziveti  zivot koji vise nemam  koji u stari i nije vise zivot.posle svih  ponora i padova  ostale su samo  rusevine , odsjaj   svetla u  tami koje si davno  ugasio.  Ostala je silueta zene koja je cekala  u samocii  trenuttak da se  ponovo pojavi   zracak tog odsjaja, ostala je jedna suza  skamenjena  u oku  koja jos uvek treperi  sama jer si  ubio  osecanja, i oteo  zivot koji je imala. Ostala su samo secanja i ti kao  glavn lik u njima.

 Odlazim iz  ovog sveta iluzije koji sagradismo  proteklih  godina. Napustam snove koje ne dosanjasmo  a tako smo verovali u njih. Krecem svojim  putem kao i  uvek  bez  putokaza. Dali je  ispravan ili ne  pokazace  vremekoje dolazi. 

 @ Sneguljica

Februarski  vetrovi su  zaledili  sve moje suze , nije ih  bilo. Mozda zato sto su i snovi  zaledjeni .  Sve  je  izguljeno , jednostavno  prohujalo nasim  venama i  nasim  danima. Ostala su samo secanja na trenutke  provedene zajedno u nekom svetu  koji je  postojao izmedju nas i povezivao moguce i nemoguce. Svet u kojem smo  gradili nasu  buducnost  na staklenim  nogama,  svetu u kome je sve ipak  tako lomljivo. I  opet se prica ponavlja po ko zna koji  put samoca i senke tamne  igraju se mojim zidovima. Dodiruju me hladnim rukama miluju mesta na kom su do juce bili tvoji prsti , ali su  sada ti dodiri ledeni  nepoznati I bude secana. Ostavljaju tragove na meni , bol  kajanje  uznemirenost sve se nagomilalo u  meni . I sta sad? Kako  krenuti  kako se iscupati tim  gvozdenim sakama I  dotaknuti sunce , dotaknuti nebo, meseca  zrake . kako verovati u  vecitu  ljubav kad si je sahranio, a navodno si  voleo.

Znam, sreca je tu.

Urezana u kori starog kestena.

Za tebe. Za nas bolna istina.

Za njih samo dva imena,

senke davno proslih dana.

Suze, ti sitni biserii

Stidljivo zastanu u oku.

Traze te, traze osmeh poznati.

Ali ta lica nisi ti,te oci nisu tvoje.

Ne...i jauk se ote iz duse.

nezaustavljivo suza kane

prodire kroz tepih od snova

sireci miris mahovine,

u novi spektar boja.

Mozda si bio tu,

mozda si prosao kraj nje.

Videla te nije.

A rekom zivota plove secanja

na dva oka smaragdne bje.

Secanje Na tebe ,na mene, na nas ...

Tebi

Jos se jedan dan lagano blizi kraju.
Nesztaje pred senkama noci
stidljivo i  umorno na pocinak krece.
Jos se jedna noc budi, noc zimska
 duga i  hladna  prekrivena samocom.
Vetrovi ledeni sibaju mi lice .
dusu bi da  slome, zalede u prah pretvore...
nema mi sna... i nocas kasni.
Samo se nespokoj,  zebnja i nemir
 ugnezdili u  mom srcu …
senke  godina proslih  igraju se
pred mojim  ocima .
 Zar sam to ja? Zar si to ti?
Bezbrizni i srecni … A  gde smo sad?

Pozajem ja ja taj  osecaj. Izgubila sam ga bila odavno ali sada je opet tu, i siri se mojim telom.

Pokusavam ga smiriti, taj podivljali drhtaj koji se na kaju pretvara u grc,iz grla mi otima uzdah. Bezbroj  pitanja na koje nemam odgovora, bezbroj  pitanja  o kojima ne zelim da mislim... . Znam volela bih da sam  u nekom snu  iz kog se kad god pozelim mogu  probuditi. Ali ne  ovo je stvarnost  ovo sam ja tu na tom  mestu gde si me ostavio,  i zaboravio sve trenutke  na kojima smo  radili sahranio snove sahranio  nas. Neka si to  uradio,  proci ce i ovaj osecaj koji me smara  proci ce  i  ostace tragovi u  u meni o kojima cu samo  ja znati  koije cu samo  ja secati se. Ostace proslost  zapisana u svim redovima do sad i od sad... jer ja sam ja ne salomiva  i od celika  ne promenjiva  i ne ukrotiva. Mnogi su me vetrovi  previjali  u bezbroj  vatri  goreala   u zgarista pretvarala ali sam uvek opstala. Ostace tragovi  ove ljubavi, ljubavi zbog koje sam zivela,  ljubavi koja me dizala i neumoljivo bacala udubine bez dna . Lujubavi koja ce uvek ziveti i  koji ce se ugasiti mojim zadnjim uzdahom. Jer   ovo sam ja, a to si zeleo ti.