Neznam, cesto sam verovala da je ovaj zivot puka slucajnost, slucajnost koja nas tu i tamo spaja i opet razdvaja. Ponekad pomislim da si ti upisan negde gore na mojim stazama kao neki tracak koji se subina zove, i da mi te neko namerno brise pa opet zapise. Sada nakon par meseci ne spavanja, lutanja skitanja po ovom besmislenom svetu, sada kada sam shvatila neke detalje koje do juce nisam ni primecivala, vise to ne mislim, nego znam. Sada znam da te mogu izbrisati sa mojih staza sa puteva koji se ukrstaju ali te nemoze niko izbrisati iz mog srca i iz moje duse. Tu ces ostati i onda kada se telo ohladi i srce prestane da kuca, tu ces ostati u trenucima kada kada nas sudbina razdvoji. Cesto sam pomislila da u svemu tomoe postoji neka nasa prica koja je vec negde pisana a mi ko glumci igramo date uloge. Mozda i postoji ali je ne zelim pogledati do kraja, zelim jos malo da trcim oblacima sa osmehom na licu. Zelim jos malo satobom biti zanesena. Malo? Ohhh ne!!! Ne malo, volela bih sve ove godine koje su preostale osecati tvoje rame pod svojom glavom,dok zagrljeni posmatramo zvezdano nebo ovih letnjih noci. Volela bih da mogu da ti obrisem suze u trenucima kada te zivot lomi, biti kraj tebe kada se smejes. Rugati se kada se pojavi prva bora,Toliko bih toga volela da ti ovde ne mogu sve ispisati. Ali ko zna. Ko?!!! Mzda je to i zapisano u nasoj prichi koja jos traje. Mozda, ali ne zelim citati kraj.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen