Sta Smo Mogli A Nismo vise

Pokusavas slomiti me . Moj pomos zgaziti, srusiti mi snove raniti me. Kud god pogledam vidim nasmejana lica, srecne parove koji se ruku pod ruku setaju pod zracima punog meseca. A mi vise nismo medju njima. Tesko vreme samoca I bol razdiru mi grudi I postaju jos jedn teret svakodnevice u kojoj tebe nema. Krecem se kao mesecar pracena svojom senkom koju vise ne prepoznajem, senkom kakva sam do juce bila. A ko sam sad? Preturam starim slikama proslosti trazeci odgovore na sva ta pitanja ali ih nema. Nestvarni su ovi sati, nestvarni I cudni kao I ovi putevi kojima se krecem , kao jutra koja svicu bez tvojih dodira. Kosmari iz kojih se budim su jos veca mora jer ti ne zelis biti tu, izdajes ljubav a krivis mene. Jos uvek cekam ali vise nisam sigurna sta, nadam se al kome I cemu. Od svh tih snova ostase samo prasnjave mrvice koje mi zivot nemilosrdno baca u lice. Nemiri me ruse kao I secanja koja mi donose bol I nadvilo se nebo sivo I tmurno iznad moje glave, suze sto guse jauk bola koji je samo moj jer ne verujem nikome vise da bih ga podelila snekim. I sve je tako nejasno I ne izvesno u ovom kratkom zivotu. Potam se kako preziveti , kako opstati pod naletima svih tih tegoba tih sablasnih vetrova koji me bacaju s kraja na kraj puta I nedaju mi da krenem prema toj svetloj tacki koju vidim daleko na horizontu. Pitam se hocu li ikada pronaci puteve spokoja kojima cu poci put novih svitanja. Mozda mozda ce to biti nekad neko novo sutra neko novo svitanje… a dotle sklapam oci ususkana tisinom noci sanjacu nestvarne snove o ptisli ukradjenih krila, o ljubavi koja se boji ljubavi… o tome sto smo mogli biti a sad nismo vise.