nestajes u mraku tunela...
pratim ti svakui krak
dok sklapam oci
da suza ne pokvasi mi lice ...
nestaje i zadnji obris tvoje siluete
samo zvuci tihe muzike ruse tisinu...
u meni drhti sve kao list zuti na vetru
tama zivota mi oduzima dusu
ja postajem marioneta
u igri sudbine.
I opet isti zvuci ista melodija
Odzvanja u usima po ko zna koji put...
„Eh da je tuga brijeg
Pa da je vetar ogoli
Ja nebih mogla ni tad
Ko sto ne mogu ni sad
Da te prebolim....“
I jos uvek stojim na kraju tunela
I cekam ,cekam da ugledam tvoje oci
Tvoj osmeh koji ce da me u zivot vrati
I svetloscu obasja mi dan
Jos uvek sam tu ko nekad .....
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen